Rise of the Machines
Pretpostavljamo da je većina čitalaca ovih redova gledala filmove Matrix i Terminator. Za one koji nisu (ili koji su zaboravili) suština je sledeća: mašine su se uzdigle protiv ljudi i sada kontrolišu svet, a ljudi preživljavaju i bore se različito protiv njih. Ironija je da je sve počelo od ljudi – razvojem veštačke inteligencije (AI – artificial intelligence), čiji koreni datiraju još iz perioda drugog svetskog rata, kada je Britanska tajna služba, uz pomoć Alana Turinga, britanskog matematičara, uspela da razbije nemačku ENIGMU i time skrate rat bar za dve godine i pobede. Upravo se Turing se smatra ocem veštačke inteligencije.
Trendovi
Danas polje AI je toliko razvijeno da su otvorene polemike o njenom daljem uticaju na čovečanstvo. Pa tako Bill Gates i Mark Zuckerberg vide beskonačan potencijal i podržavaju svaki vid razvoja AI, dok sa druge strane, Elon Musk i Stephen Hawking, zastupaju tezu da bez kontrole razvoja AI može doći do katastrofičih posledica po čovečanstvo, kakve viđamo na sci-fi filmovima poput gore navedenih.
Mi nećemo ići toliko daleko i gledati na stvari apokaliptično. Umesto toga, fokusiraćemo se na nešto što je nama blisko u budućnosti: da li AI može biti pronalazač, dizajner, tvorac autorskog dela, jednom rečju – inventor?
Pre toga, objasnićemo ukratko šta je veštačka inteligencija, odnosno AI: AI je inteligencija samih mašina (kompjutera), stvorenih od ljudi u kontrolisanim uslovima (otuda veštačka, nešto što je nasuprot prirodnoj inteligenciji ljudi i životinja). Odlikuje je sposobnost učenja i rešavanja problema, u suštini oponašanje kognitivnih funkcija ljudskog uma. Međutim, njen potencijal je mnogo veći jer nastaje u digitalnom svetu, može da prikuplja milijarde informacija i to ogromnom brzinom i, samim tim, da uči i rešava mnogo brže od prosečnog čoveka.
Može li AI biti inventor?
A sad da se vratimo na pitanje – može li AI biti inventor? Zasad deluje da ne može jer je bezlična, nema ljudski oblik, a otelotvorenje u nekoj mašini nije dovoljno da bi se ovakav uslov ispunio.
Najbolja ilustracija je sledeći slučaj: Evropski zavod za patente (EPO) i Zavod za intelektualnu svojinu Velike Britanije (UKIPO) su odbili dve patentne prijave u kojima je kao pronalazač naveden AI sistem, zvani DABUS. Ovaj sistem je razvio Dr. Stiven Taler, ali dalje nije učinio ništa povodom patentih pronalazaka jer nije imao znanje za stvaranje istih. Jedan pronalazak je bilo svetlo za upozorenje, a drugi se odnosio na plastične kutije za hranu. Ipak, EPO i UKIPO, priznajući da postoji patent po svim pravnim standardima, odbili su patentne prijave uz obrazloženje da regulativa zahteva da pronalazač bude imenovano lice, što u konkretnom slučaju nije mogao biti Taler zato što nije aktivno učestvovao u stvaranju ovih pronalazaka (jer nije imao potrebno znanje) tako da je prijava odbijena.
Interesantan je i Projekat nazvan „Sledeći Rembrant”, koji je razvio „Majkrosoft” u saradnji sa grupom muzeja. „Sledeći Rembrant” je zapravo slika, odnosno portret muškarca, naslikan tehnikom i stilom koje je koristio čuveni holandski slikar Rembrant, a samu sliku stvorio je kompjuter, zahvaljujući mašinskom učenju. Kompjuterski algoritmi su, na osnovu analize baze podataka koje su činile Rembrantove slike, proizveli pomenuti portret koji izgleda tako kao da ga je načinio sam Rembrant. Ni ovaj projekat nije mogao dobiti pravnu zaštitu na polju intelektualne svojine upravo iz razloga što nije stvoren od strane čoveka.
Dakle, po postojećem patentnom pravu inventor mora biti čovek, shodno jednoj od osnovnih karakteristika autorskog prava, a to je antropocentričnost. Takođe, pronalazač mora biti ili zaposleni ili podizvođač u matičnoj firmi. Oba pomenuta pojma su pravne kategorije, a AI ne spada ni u jednu. Dodatno, inventor bi trebalo da ima pravnu sposobnost da daje licence, štiti svoja prava, a AI to ne može iz razloga što nema pravni subjektivitet.
Izuzetno od načelnog pristupa, manji broj zemalja, kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Republika Irska, Novi Zeland i Indija, je ipak uvrstio u autorska dela i neka dela stvorena od strane računara. Pa tako Zakon o autorskom pravu, dizajnu i patentima Ujedinjenog Kraljevstva propisuje da se autorom u slučaju pisanih, dramskih, muzičkih ili umetničkih dela koja su stvorena od strane kompjutera, smatra osoba koja je preduzela neophodne mere za stvaranje tih dela. Primer u prilog navedenog je Projekat „Google Books“ koji teži da stvori „svetsku biblioteku“.
Promene na polju globalne pravne regulative su očigledno neophodne da bi se ispratio ubrzan tehnološki razvoj. Prema nekim predviđanjima, razvoj AI mogao bi potpuno obesmisliti tradicionalno autorsko pravo. Da li će se možda sadržaju stvorenom od strane veštačke inteligencije pružiti zaštita uspostavljanjem nekog novog srodnog prava ili drugog sui generis sistema zaštite ostaje još da se vidi.
Zaključak:
Navešćemo ilustrativno primer call centara u kojima se se umesto čoveka javljaju mašine sa ljudskim glasom koje razgovaraju sa korisnicima call centara pokušvajući da im pomognu da reše određeni problem. Ukoliko mašina ne zna odgovor na postavljeni zadatak, ona će korisnika da uputi na „kolegu“ koji je čovek i korisnik će da nastavi da komunicira sa osobom koja će dati predlog rešenja na osnovu svog znanja i iskustva, dok će „mašina“ slušati navedene odgovore i iz njih učiti za neki sledeći zadatak.
Ono što je sigurno, veštačka inteligencija će promeniti pravila na polju autorskog prava iz korena.
U nekom jednostavnijem obliku u odnosu na filmove koje smo naveli u uvodu ovog bloga, Mašine zaista ustaju (!) i to o odbranu svojih (autorskih) prava (!?).
