Najčešće pravne greške koje se prave prilikom Startup Projekata, odnosno započinjanja projekta

Pokretanje novih kompanija i započinjanje projekata podrazumeva potencijal za povraćaj investicija, brzi rast i ostvarenje profita, naročito u domenu malog i srednjeg preduzetništva. Osnivanje kompanija sa profitabilnim biznis planom može rezultirati profitom, ali su u praksi češći primeri neuspešnih pokušaja Start- up Projekata.

U tom smislu, kao najčešće greške i rizici prilikom osnivanja kompanija ili započinjanja projekta se uočavaju sledeći propusti:

1. Nepostojanje detaljnog ugovora između osnivača ili nejasni i neprecizni ugovori sa osnivačima ili učesnicima u Projektu

U nedostatku pravne kulture na ovim prostorima i zahvaljujući preovlađujućem modelu usmenog dogovaranja između učesnika u biznisu, najčešće se dešava da su sami učesnici u biznisu na taj način posejali klicu budućih sporova. To je jednostavno neizbežno – život je maštovitiji od svih unapred predviđenih pravila ili dogovora. Kod takvog stanja stvari, u nedostatku ugovora, detaljnog i preciznog, učesnici u biznisu će vrlo brzo biti u situaciji da prepričavaju svoj navodno postignut dogovor, tumačeći na ovaj ili onaj način određene elemente tog dogovora.

Druga opasnost je što učesnici u biznisu smatraju da je zakon jasan i da nije potrebno uređivati odnose ako ih je već uredio zakon. To je kapitalna greška, imajući u vidu da se u tom slučaju ulazi u neizvesnu zonu tumačenja suda kako bi trebalo da se presudi u nekom odnosu i neretko će tumačenje suda o spornom odnosu biti znatno drugačije od namere koju su učesnici u biznisu imali kada su započinjali projekat.

Neretko se događa da Start – up ili projekat uključuje više angažovanih lica. Tako, neki od osnivača/učesnika projekta u društvo ili projekat unose novčani ili nenovčani kapital, neki unose ideje, koncepte, know-how, neki prava intelektualne svojine. Kako bi se odnosi učesnika u projektu precizno uredili i kako bi se unapred odredio način raspodele profita, snošenja gubitaka i druga prava i obaveze, dogovor treba potvrditi zaključivanjem ugovora osnivača/učesnika u pisanoj formi. Ugovorne odredbe treba da budu jasne i precizne, kako bi se u najvećoj meri umanjila mogućnost spora između učesnika projekta. Ugovorom naročito treba definisati obaveze i odgovornosti osnivača/učesnika u projektu, jer je to jedini način da se osigura uredno izvršavanje obaveza i preuzimanje odgovornosti. Ugovor osnivača/učesnika u projektu je naročito značajan ukoliko je planirano da osnivači/učesnici u projektu imaju aktivnu ulogu u poslovanju kompanije, odnosno realizaciji projekta. Naime, ukoliko se očekuje da određeni osnivač/učesnik projekta uloži određeno vreme, rad i znanje u aktivnosti društva/realizaciju projekta, trebalo bi jasno definisati njegova prava i obaveze po tom osnovu putem ugovora.

Nadalje, Zakon o privrednim društvima (čl. 199) definiše da skupštinu čine svi članovi društva, te da svaki član društva ima pravo glasa u skupštini srazmerno učešću njegovog udela u osnovnom kapitalu društva, osim ako je osnivačkim aktom drugačije određeno. Prema tome, potrebno je blagovremeno proceniti mogućnosti zloupotrebe prava glasa od strane određenih članova i mogućnost blokade odluka skupštine društva (naročito u dvočlanim privrednim društvima), te osnivačkim aktom regulisati pitanje potrebne većine za donošenje odluka u skladu sa najboljim interesima društva, odnosno projekta.

Najzad, radi obezbeđivanja uspešnosti projekta, odnosno poslovnih aktivnosti privrednog društva, preporučuje se donošenje odgovarajućeg Biznis plana od strane osnivača/učesnika. Osnivači/učesnici projekta mogu biti neaktivni u pogledu donošenja Biznis plana, što može naneti štetu novoosnovanom društvu ili projektu. Zato je preporučljivo ugovorom unapred definisati rokove za donošenje Biznis plana i eventualne odgovornosti osnivača zbog neažurnosti u tom pogledu.

2. Nepostojanje standardizovanih i prilagođenih ugovora u korist vaše kompanije u vezi sa vašim biznisom

U praksi će gotovo svaka novoosnovana kompanija biti uključena u tržišne tokove koji uključuju poslovne odnose sa različitim operaterima, izvođačima, podizvođačima, dobavljačima, ekspertima ili eksternim saradnicima. Radi izbegavanja mnoštva različitih ugovora sa drugačijim pravnim rešenjima, veoma je preporučljivo standardizovati sve ugovore koje kompanija zaključuje. To se naročito odnosi na odredbe kojima se regulišu obaveza naknade štete, mogućnost raskida ugovora i poverljivost podataka.

3. Nepostojanje standardizovanih radnopravnih ugovora i akata

Opšti akti kompanije iz oblasti radnog prava, kao i Ugovori o radu kompanije moraju biti usklađeni sa odredbama Zakona o radu. Preporuka je da ovakvi ugovori budu izrađeni uz konsultaciju eksperta iz oblasti radnog prava, kako bi se izbegli rizici kojima kompanija može biti izložena u slučaju spora sa zaposlenima. Ako se zaposlenima u okviru kompanije pruža mogućnost da dođu do specifičnog know-how-a, odnosno posebnih znanja ili kontakata, preporučljivo je ugovoriti obaveze koje se tiču zabrane konkurencije kada zaposleni jednom prestane da bude deo kompanije.

4. Nepažljivo tretiranje intelektualne svojine

Prava intelektualna svojine postaju sve značajniji faktor poslovanja kompanija, naročito u IT sektoru. U tom smislu, važno je u najvećoj mogućoj meri zaštititi sve ideje, koncepte i metode, kako bi kompanija u najvećoj mogućoj meri ostvarila profit upotrebom svoje intelektualne svojine. Najznačajnije je pitanje zaštite know-how-a kompanije koji, iako formalno nije predmet zaštite pred nadležnim organima, uz savete eksperata može biti pravno zaštićen ukoliko se prepozna i definiše pravovremeno, odnosno u momentu osnivanja kompanije ili započinjanja Projekta.

5. Netretiranje važnih poreskih implikacija poslovanja

Različite forme organizovanja kompanije podrazumevaju i različite poreske tretmane. Stoga je potrebno pažljivo razmotriti sve poreske i parafiskalne obaveze koje proizlaze iz osnivanja kompanije ili u vezi sa projektom, te prilagoditi biznis plan objektivnim mogućnostima i najboljim interesima osnivača kompanije ili učesnika projekta tako da kompanija po plaćanju svih nameta i dalje bude profitabilna.

6. Početak aktivnosti sa poslovnim imenom koje je registrovani žig ili ima domain problem i sl.

Kada poslovno ime predstavlja značajan element poslovanja kompanije ili projekta, važno je da takvo ime bude inventivno i da se ne suprotstavlja već registrovanim žigovima trećih lica, jer u tom slučaju postoji mogućnost da se treća lica suprotstave korišćenju takvog poslovnog imena i da izdejstvuju zabranu dalje upotrebe istog.

Praksa pokazuje da je domen najbolje odabrati već na samom početku start-up-a odnosno projekta. Kako bi se izbegli problemi sa registrovanim domenom i mogućnost bilo kakve zabune na tržištu, prilikom odabira domena bi trebalo voditi računa da ne bude sličan sa domenima drugih učesnika na tržištu, naročito onih koji se bave sličnom delatnošću. Takođe bi trebalo izbegavati nazive domena koji su slični opštepoznatim brendovima, kako bi se izbegli eventualni sporovi u vezi sa pravima intelektualne svojine.

7. Neangažovanje odgovarajućeg advokata-stručnjaka

Sva napred navedena pitanja je potrebno razmotriti sa advokatom – ekspertom iz oblasti korporativnog, komercijalnog i prava hartija od vrednosti; ugovornog prava; radnog prava; prava intelektualne svojine, prava nepokretnosti, poreskog prava, prava franšizinga. Blagovremeno angažovanje advokata – stručnjaka iz napred navedenih oblasti, koji aktivno učestvuje u osnivanju kompanije, realizaciji projekta, pripremi različitih ugovora, zaštiti prava intelektualne svojine, poreskom savetovanju, u velikoj meri smanjuje rizik od neuspeha Start – up ili projekta.

priredila
za Naumović & Partneri

Jovana Nerandžić
advokat