Samo jedna loše sročena, neprecizna odredba u jednom ugovoru dovela je do sudskog spora „teškog“ stotine miliona dolara između čuvenih proizvođača lutaka Barbi i Brac.
Od 1959. godine pa sve do kraja prošlog veka, Barbi je bila kraljica lutaka, a njen vlasnik kompanija „Matel“ imala je ogroman profit.
Međutim, 2001. „MGA Entertejment“ na tržište je izbacio lutku Brac i ubrzo osvojio 40 odsto tržišta.
Tvorac Brac lutke je Karter Brajan, koji je prethodno radio u kompaniji koja pravi Barbiku. Još dok je radio u kompaniji „Matel“, svoju ideju o novoj lutki predstavio je kompaniji MGA i ubrzo prešao da radi u nju.
Kad je „Matel“ saznao da je njen bivši radnik tvorac te nove lutke zbog koje je izgubio udeo na tržištu, podneo je tužbu protiv Brajanta i „MGA Entertejmenta“.
Naime, ugovor je imao nepreciznu, dvosmislenu, nedovoljno jasno definisanu klauzulu koja je regulisala prava intelektualne svojine u radnom odnosu.
„Matel“ je tužio Brajana za naknadu štete zbog povrede prava intelektualne svojine, pozivajući se na odredbu Ugovora o radu sa njim. I dok su Brajan i „Matel“ spor završili nagodbom, „Matel“ i MGA su nastavili svoju pravnu bitku.
Kada se odlučivalo o tome ko ima pravo intelektualne svojine nad idejnim konceptom Brac lutke, sud je odlučio da je to kompanija „Matel“.
Razlog – bivši radnik kompanije saopštivši ideje za Brac lutku „MGA Entertejmentu“ povredio je ugovorne obaveze sa „Matelom“. I ne samo to, sud je kompaniji MGA naložio da plati obeštećenje od 100 miliona dolara.
Ipak, presuda je pala na apelaciji.
MGA je podnela žalbu, a Aleks Kozinski, sudija Apelacionog suda, zauzeo je stav da „Matel“ ne može da polaže pravo intelektualne svojine nad svim lutkama za igranje sa modernom odećom i izgledom zato što su u pitanju opšte ideje koje se ne mogu štititi.
Ovaj spor predstavlja važnu lekciju o tome koliko je bitno sastaviti dobar ugovor i precizno definisati šta potpada pod zaštićena prava intelektualne svojine kompanije.
Kompanija „Matel“ je tu mogućnost imala, nije je iskoristila, ali je dala primer drugima.
Kompanije koje u okviru svog poslovanja stiču, razvijaju i unapređuju prava intelektualne svojine (autorska dela, patenti, pronalasci, know how…) moraju da budu svesne šta se može zaštiti, a šta ne.
Takođe je bitno kod ugovora o radu ko je vlasnik intelektualne svojine, poslodavac ili zaposleni.
Najzad, bitno je znati da se pravom intelektualne svojine ne mogu štiti ideje.
U suprotnom, kao što je prikazano u ovom slučaju, samo jedna neprecizna odredba u ugovoru može da dovede do razlike između miliona dolara dobiti i miliona dolara gubitka za kompaniju.
Mislite o tome.