Blog

By 20. 04. 2019. in Blog, Blog i vesti | 0 komentara


20. aprila 2019.

Smart Contract i Blockchain

Kada je Daniel J. Bernstein 1996. godine kao doktorant na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, razvio metod enkripcije – "šifriranje protoka privatnog ključa bez kašnjenja zasnovanog na jednosmernoj heš funkciji" – koje je nazvao "Snuffle", obratio se Vladi SAD sa pitanjem da li mu je potrebna dozvola za objavljivanje Snuffle-a u bilo kojoj od njegovih različitih formi.

Navedeno pitanje je izazvalo dugotrajan sudski proces koji će, ispostaviće se kasnije, biti suštinski značajan za razvoj blockchain tehnologije.

Ali, vratićemo se kasnije na Daniel J. Bernstein-a.

Dakle, svedoci smo da #blockchain tehnologija polako zauzima mesto u našoj svakodnevnici, u nekim delovima sveta brže, u drugim krajevima sporije.

Reklo bi se da je to nepovratan proces.

Svaka nova tehnologija je na svom početku izgledala kao neka vrsta inovacije koja je osuđena na propast. Verovatno nam je i #cloud tehnologija izgledala nesigurno i nesprovodljivo u praksi, a danas je to postala svakodnevnica.

Nezamisliva je bila i tzv. #share economy kao model poslovanja.

U poslednje vreme, kao jedna posebna tema u okviru blockchain tehnologije nameću se #smart contracts ili pametni ugovori, i to kao rešenje koje može doprineti efikasnosti u pravnim pitanjima.

Vrlo je moguće da će pametni ugovori dalekosežno uticati na pravnu industriju – više ili manje, u bližoj ili daljoj budućnosti.

Dakle, šta su pametni ugovori (#smartcontract) i koja je njihova definicija?

 

ŠTA JE TO SMART CONTRACT

Najpoznatiju definiciju je dao Nick Szabo, kompjuterski naučnik poznat po istraživanju digitalne valute, 1995. godine: „Pametan ugovor je skup obećanja određenih u digitalnoj formi, uključujući protokole koje strane izvršavaju na tim obećanjima”.

Pokušaćemo da objasnimo na jednostavniji način.

 

SADAŠNJOST I BUDUĆNOST ZA SMART CONTRACT

Pretpostavimo da se danas nalazimo u najnerazvijenijoj fazi smart contracta, u kojoj jedna ugovorna strana poseduje određeni ugovor u svom računaru, a i druga ugovorna strana takav ugovor ima u svom računaru, dakle u digitalnom formatu.

Logična naredna faza ovakvog načina ugovaranja (koja je već u ovom trenutku moguća) je da obe ugovorne strane mogu da elektronski potpišu isti taj ugovor digitalnim potpisom odnosno digitalnim sertifikatom.

Naredna faza realizacije pametnog ugovora bi bila da se ugovorna cena plaća digitalnom valutom (na primer Bitcoin).

Sada zamislite da ste u sledećoj fazi razvoja pametnog ugovora i da čitava jedna odredba u ugovoru, na primer #clausula intabulandi (saglasnost za uknjižbu nepokretnosti) bude kompjuterski kod (#source code) koji, kada se aktivira neki ugovoreni okidač (na primer isplaćena cena) izvrši uknjižbu nepokretnosti u milisekundi u nadležnom Katastru nepokretnosti (!).

Ili da začinim ovakav scenario još jednim detaljem.

Zamislite da se taksa za uknjižbu plaća posebnom digitalnom valutom koju izdaje Katastar nepokretnosti i zove se umesto BitCoin na primer TaksenaMarkaCoin.

A sad zamislite da su i sve prethodne uknjižbe izvršene uz pomoć prethodnih smart contracta i uz primenu blockchain tehnologije.

U praksi, to bi zaista značilo da je eksalacija spora među ugovornim stranama nezamisliva, jer je prva pretpostavka blockchain tehnologije upravo nepostojanje spora oko bilo kakve transakcije.

U sadašnjem načinu poslovanja uvek postoji mogućnost faktora ljudske greške, dok blokchain tehnologija nikada „ne spava“ i ne greši.

 

DA LI SOURCE CODE MOŽE BITI PRAVO?

Na samom kraju, zamislite smart contract koji se u potpunosti sastoji od odgovarajućih kodova, umesto pravnog jezika i članova ugovora.

Složićemo se da to zvuči kao naučna fantastika, naročito u sadašnjem konceptu poslovanja u kome još nismo dostigli ni #paperless način rada.

Naravno, postoji veliki broj nedoumica u vezi sa takvim razvojem smart contracta uz pomoć blockchain tehnologije.

Osnovni problem je što je smart contract toliko dobro izvršiv da je prosto nezaustavljiv, odnosno ne postoji mogućnost da se transakcija spreči ili prekine ako se predviđeni uslovi ostvare, odnosno ako se uključi neki unapred dogovoreni okidač.

Takođe, postavlja se pitanje, kako aneksirati takav ugovor, kako promeniti prava i obaveze ugovornih strana, kako promeniti rokove za ispunjenje ugovornih obaveza (?).

Otvoren je i čitav niz drugih pitanja o kojima ćemo pričati u nekom od narednih blogova.

U pravu se često kaže: ugovor je zakon za stranke.

Uostalom i sam sud u presudama povodom sporova često navodi da je ugovor „zakon za stranke“.

Na gore opisani način upotrebom #blockchain tehnologije u razvoju #smart contract-a imaćemo situaciju da će kompjuterski kod (source code) postati izvor prava odnosno zakon za stranke.

 

SOURCE CODE JE GOVOR I ZAŠTIĆEN JE NE SAMO KAO COPYRIGHT VEĆ JE ZAŠTIĆEN I PRAVOM NA GOVOR

Vratićemo se sada na sudski spor u predmetu Bernstein protiv SAD (niz sudskih predmeta koje je pokrenuo Daniel J. Bernstein i osporio ograničenja izvoza kriptografije iz SAD).

U finalnoj presudi Apelacionog suda kao drugog najvišeg suda u SAD iz 1999. godine presuđeno je da softerski kod (source code) takođe predstavlja govor i kao takav je zaštićen pravom na slobodni govor koja se garantuje Prvim amandmanom na ustav SAD.

Upravo je taj slučaj direktno omogućio trenutnu tehnologiju blockchain-a jer se ona ticala zakonskih zabrana objavljivanja kriptografije koja sada obezbeđuje internet i naravno blokchain tehnologiju.

Dakle source code pametnog ugovora je govor, a govor je zaštićen od bilo kakvih ograničenja od strane državnih odnosno vladinih agencija koje bi tražile dozvolu za objavljivanje tog koda.

Uzbudljivo vreme je pred nama, a sva je prilika da će zvezde tog vremena biti blockchain i smart contract.

Pošaljite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *