#historyoflaw://
Sumerski Ur-Nammu zakonik

Započećemo u ovom blogu seriju tekstova o zakonicima kroz istoriju, bez pretenzija da se duboko bavimo tim temama.

Kao i u mnogim drugim društvenim odnosima i sferama života kada su u pitanju pionirska dela čoveka, svaki od tih zakonika predstavlja svetionik koji su kasniji u vremenu po pravilu sledili.

Pravo je onda, da ovu temu započnemo sa prvim najstarijim poznatim a to je Ur-Nammu Zakonik, ispisan inače klinastim pismom i koji predstavlja prekretnicu u kodifikaciji prava u istoriji.

Doneo ga je sumerski vladar Ur-Nammu 2050. godine pre nove ere, osnivač III dinastije Ur koja je vladala Mesopotamijom u periodu od 2047 – 1750 godine pre nove ere. Ovaj period njihove vladavine je poznat i kao Sumerska renesansa zbog  kulturnog, ekonomskog i vojnog procvata i to prvenstveno grada Ur u kome je navedeni Zakonik donet, a kasnije i cele Mesopotamije.

Danas su sačuvani samo ostaci ovog Zakonika u vidu glinenih pločića  i izloženi su u muzeju Luvr u Parizu. Očuvani su samo deo prologa, pojedini  članovi i neki fragmenti na kojima su ispisane kletve protiv onoga koji bi na bilo koji način pokušao da ukloni Zakonik.

Zakonik je 1952. godine preveden od strane Samjuel Noa Kramera, vodećeg eksperta za sumerski jezik i civilizaciju, koji je od sačuvanih delova uspeo da sastavi 22 različita fragmenta u prvo kompletno izdanje, koje je objavio Univerzitet u Čikagu, pod nazivom: „Lamentatio over the destruction of Ur“.

Sadržaj Zakonika

U izvornom tekstu Zakonik je sadržao ukupno 57 segmenata – članova, podeljenih u dva dela.

U uvodu istaknuto je božansko poreklo Zakonika i pošlo se od univerzalne premise da ljudi i zakon potiču od bogova, a kralj je jednostavno bio administrator tih zakona. Oštre kaznene odredbe smatrale su se nepotrebnima za većinu zločina jer, kako se pretpostavljalo, ljudi znaju kako treba se ponašaju jedni prema drugima i bila je dovoljna novčana kazna kao podsetnik na pravila ponašanja.

Iz tih razloga se on pre može nazvati Kodeksom nego Zakonikom, pogotovo kada se zna da se zakonik bavio i temama koje danas nisu pravne kao što su određena ezoterijska pitanja, veštičarenje i dr.

Prvi deo Zakonika se odnosio na polni moral, preljubu koju učini žena, silovanje, ubistvo, pljačku, i razbojništvo gde su  predviđane stroge kazne, uključujući smrtnu kaznu i fizičko kažnjavanje.U slučaju preljube kažnjavao se samo jedan od počinitelja, zavisno od svake konkretne situacije – pa tako ako bi muškarac ukaljao čast device, verene ili udate žene, on bi bio pogubljen. U slučaju kada bi nečija supruga „pošla za drugim muškarcem“, ona bi bila pogubljena. Dakle, kaznene odredbe su se manje-više odnosile na teška krivična dela koja se, neka odnjih  i dan danas najstrože kažnjavaju, izuzimajući naravno dela u vezi sa preljubom i još neka.

Za ostale prekršaje kazna je bila tzv. „srebrna kazna“, za razliku od kasnijih Zakonika kao što je na primer Hamurabijev Zakonik, sastavljenih tri veka kasnije, koji su sadržali surove odredbe kao što je princip „oko za oko, zub za zub’ i sl.

Sa tim u vezi, ako jedan čovek drugom izbije zub, bio je obavezan da oštećenom isplati dva šekela srebra, otud i naziv „srebrna kazna“. Nešto stroža je bila kazna za otmicu, gde se predviđalo da ako muškarac izvrši otmicu, bio bi zatvaran i morao bi da plati 15 šekela srebra.

U drugom delu Zakonika definisane su odredbe koje se pretežno odnose na institut Božijeg suda. To je bilo neobično dokazno sredstvo jer se optuženi utapao u vodu, pa ako bi preživeo  bio bi “očišćen od lažne optužbe”, dakle ne bi bio kriv i morala mu se isplatiti određena suma u srebru kao naknada za lažnu optužbu i traumu koju je preživeo. Ako ne preživi, značilo je da je kriv. Uvodjenje ovog instituta je bilo od izuzetnog značaja jer je postalo opšteprihvaćeno dokazno sredstvo u skoro svim kasnijim Zakonicima Starog sveta.

Klasno Društvo, građanska i krivična oblast

Ur-Nammu Zakonik se pored krivice fragmentarno bavio i građanskim pitanjima. Takođe, Zakonik je definisao klasno društvo – predviđena su tri društvena sloja različitog pravnog statusa. Na vrhu je bio kralj (sumerski: lugal, veliki čovek), ispod njega su bili slobodni ljudi (sumerski:lu), a na najnižem su položaju robovi (arad) i robinje (geme).

Specifičnost Zakonika  ogleda se u  izuzetnoj  pravnoj tehnici normativnog uređenja, u sankcijama koje su uglavnom bile u vidu novčane kazne, ustrojavanju klasnog društva, kao i u povlašćenosti muškaraca u odnosu na žene. Naime, u tadašnje vreme žena nije imala velika prava i države su uglavnom bile patrijarhalne, te je muškarac bio glavni stub društva i porodice i usled toga je uživao i viši stepen pravne zaštite.

Sve navedeno pokazuje veliki značaj i modernost Ur-Nammu Zakonika, što govori u prilog i činjenica da je pokrivao i građansku i krivičnu oblast. Zbog toga, on je predstavljao dobru polaznu osnovu za dalji razvoj civilizacije, a vladavina Ur-Nammu je bila mirnodopska i obeležena procvatom Mesopotamije, što se evidentno odrazilo i na zakonodavstvo tog doba.

Evolucija zakonodavstva u odnosu na napred navedenI Zakonik kao početnu tačku je danas neupitna, a pravo i norme su „živa materija“ koje su u stalnoj promeni i transformaciji u potrazi za preuređenjem starih društvenih odnosa ili jednostavno uređenjem novih društvenih odnosa koji do tada nisu postojali.